Zamrznut pogledom "savršenstva"
Oliver je muškarac srednjih godina, prosečne lepote i svakidašnjeg stila. Ne ističe se u gomili. Jedino što ga čini jedinstvenim jeste njegov način razmišljanja koje je umeo uspešno da prenese na papir. Svakog jutra godinama unazad Oliver bi uz miris sveže kuvane kafe i uz par cigareta pisao pisma izmišljenoj devojci. Nakon što bi napisao pismo Oliver bi ga ostavio ispred jedne napuštene kuće blizu njegovog stana. Pisma nikada nije ponovo nalazio. Verovao je da ga neobični vetar koji uvek duva u dvorištu te napuštene kuće odnosi negde daleko , u zaborav. To jutro nije se razlikovalo od drugih. Oliver je odškrinuo gvozdena vrata kapije i ušao u dvorište. Prilazeći kući ponovo ga je udario onaj isti oštar vetar ostavljajući na njegovoj koži osećaj svežih posekotina. Nastavio je da korača polako , ali odlučno. Ovo je bio njegov maleni ritual koji je činio njegov imaginarni svet, njegova iluzija. Došao je pred vrata i krenuvši da stavi pismo na prag čuo je kako se vrata otvaraju. Sada je pred njim stajala ona. Devojka koju je dugi niz godina stvarao , vajajući svakim danom svojom maštom novi mišić , novi osmeh, pogled, manire i gestove koje je činila. Znao je svaki detalj njenog tela, njen način razmišljanja, najmanji delić duše. Mislio je da je stvorio savršenstvo, sve do ovog trenutka. Bila je lutka , bez tajne, bez sposobnosti građenja sopstvene ličnosti. Videvši ispred sebe rod njegove iluzije sledio se shvativši da je ona na posletku on.
