Izgubljena jesen

 Pronasla sam svoj stari dnevnik i neke zanimljive , meni drage pesme koje sam nocima pisala nekada davno... Zelela sam to da podelim sa vama...

 #1

Sometimes I find myself 

just staring in the night

and life seems to fade away

leaving me behind

I try to find a reason

to stay alive , but I

stumble , crumble, hit the ground

fall in to sorrow with solitude by my side

Don't know how long can I

go on without

love , a friend , hope and faith

I feel the hate so deep inside

Silence is killing me...

Dont walk away from life

hold on , carry on

I know it seems to hard

but it will all fade away

leaving you happy...

Just hold on

Silence is killing me

Don't walk away from life

hold on , carry on

I know it seems to hard

but you'll be happy

living your life just the way you want 

 

#2 Angel Saviour

Darkness has surrounded me

I have no place to hide

Death has came for me

But I'm not ready to die

Running in cirtles

so tired am I

I'm calling your name

Take me into your arms

Save me from this hell

And guide me back to life

You'll be the light in the dark where sun doesn't rise

You'll show the way through the gates of hell

kill demons with one smile

You'll take me on your heavenlly wings

back to life

Your my angel saviour

and saved am I

 

#3

Cruelty of this world is filling our hearts

And there's nothing we can do to stop it tearing us apart

Death is burning us with the flames of desire

And burying us with the vail of lies

Hold me while I'm going away from life

Take me in your arms where I'll be safe and sound

Carry me in your thoughts where I'll be alive

Lock me in side your warm heart

 

Mislim da je dovoljno za sada... Ahh kad se setim kakva sam nekada bila , prosto ne znam da li da se smejem ili da placem....

Cmokim vas sve... 

 

 

Nakon žustre svađe Una je izašla iz stana ne ponevši ključeve, niti telefon. Napolju je duvao hladan zimski vetar noseći velike bele pahulje. Una, onako ušuškana u poveći beli kaput uklapala se u sliku zimske idile. Teških koraka išla je napred prkoseći košavi. Suze su klizile niz njene rumene obraze ostavljajući za sobom srebrni sjaj zimske kraljice. Nakon sati hodanja i te suze su presušile, a Una više nije osećala ni bes , ni bol , već onu nepodnošljivu prazninu koja nakon njih dolazi. Već je bila daleko od kuće i nije nameravala da se vrati niti njoj, niti svom životu. Bila je razočarana u njega, ljude koji su je okruživali, ali ono što je bilo ključno za njenu odluku bilo je razočarenje u nju samu. Uputila se ka najmračnijim mestima koje je znala, mesta zauvek obeležena nasilnim i tužnim pričama, mestima o kojima je kružio zao glas. Njena odluka je bila da okonča svoj život , međutim znala je da sama nema snage da to i učini, pa je krenula u potragu za onim koji će zadati konačnu ranu umesto nje. Napokon stigla je do ulice Orson, mračnog mesta gde se odigrao još mračniji zločin. Hodala je polako davajući mu vremena da je spazi. Grane hrastova koji su prosto obgrlili ulicu lelujale su se pod košavom koja je svakom sekundom dobijala na svojoj jačini. Atmosfera je bila takva da bi se svako ko bi se našao tu osećao nelagodno. Ni Unu nije zaobilazio ovaj osećaj nelagodnosti. Svaki dodir vetra slao bi joj žmarce put kičme. Zastala je u momentu kada je čula nečije korake. Nastavila je ubrzo , ali za razliku od drugih koji bi ubrzali svoj tempo, ona je usporila mameći ga. Nedugo nakon toga našla se u njegovim rukama, pod pretnjom smrti. Bila je nepomična dok je čekala završetak. Nije se otimala, niti izustila i jednu reč. To ga je dodatno izazivalo. Međutim, on nije činio ništa sem što ju je držao. "Zašto lutaš ovim ulicama sama?" Izgovorio je pomalo ne određenim tonom. Ona je ćutala. "Zar ne znaš da su ove ulice opasne za tako mlade devojke?" Ponovo ga je ostavila bez odgovora. "Takva hrabrost nikome nije donela ikakvu korist. Neće te spasiti to ćutanje." Ovaj put nije ostala nema."A šta ako ne želim da budem spašena?!" Izustila je odlučno. Pokušala je da se okrene da bi mu videla izraz lica koji je prouzrokovala ovim odgovorom , međutim nije joj dozvolio da se pomeri niti jedan centimetar. "Šta to želiš zapravo da kažeš?" Pitao je hladnim tonom pokušavajući da sakrije svoju iznenađenost. "Čekam da uradiš ono što si nameravao. Samo molim te da to uradiš brzo." Rekla je pokazivajući prvi trag straha. Ali to nije bio strah od umiranja, već strah od potencialnog mučenja i odlaganja, bola. "Da nemaš neku posebnu želju?" Pitao je podižući ruke ka njenom vratu. "Da li možda želiš da te ugušim?" Rekao joj je blago masirajući joj vrat. "Ili možda da ga slomim?" Nastavio je. "Želim samo da bude brzo, ostalo mi je svejedno." Rekla je sada vidno drhtavim glasom. Počela je da se trese. Nije joj odgovorio , već joj je dozvolio da se okrene i pogleda ga u oči. "Zaista ti je svejedno?" Upitao je dok ju je zarobio svojim prodornim pogledom. "Svejedno mi je." Ostala je odlučna. "Onda ti neće smetati da odemo do mene, zar ne?" Testirao ju je. "Uredu." To je bilo sve što je izgovorila.

Odveo ju je do kola koja su bila blizu parkirana. Otvorio joj je vrata suvozača i ona je ušla bez oklevanja. "Da li ti je hladno?" Pitao ju je. "Ne" Izustila je i ako je njeno telo govorilo drugačije. Nasmejao se i uključio grejanje. Nije dugo vozio i već su bili kod njega. Nije odugovlačila kada je otvorio vrata stana. Ušla je i čekala dalja uputstva. "Raskomoti se. Hoćeš čaj?" Pitao ju je kao da je došla iz ko zna kojeg razloga , a ne da okonča svoj život. "Otrovaćeš me?" Upitala je pomalo zbunjeno. "Zar je bitno?" Pitao ju je sa loše prikrivenim smeškom. "Ne , nije." Spustila je pogled. Upalio je vatru u kaminu. "Ubrzo će ti biti toplo. Skini kaput. Sedi. Idem da nam stavim čaj." Una je uradila po uputstvu i sela na fotelju koja je bila na domak kamina. Soba u kojoj se nalazila bila je izuzetno topla, prijatna i ulivala je određenu dozu sigurnosti. Osećala se izuzetno čudno, na neki način opušteno. Ušao je u sobu i pružio joj je šolju sa čajem u ruku. "Pazi , vreo je." I seo na fotelju nasuprot nje. Posmatrao je njene pokrete, poglede i svaki od njih je u njemu budio saznanje da polako počinje da zaboravlja šta je nedavno želela, zašto je zapravo tu. A onda nakon nekog vremena , kada je čaj bio savršeno mlak, došao je trenutak da ga popije. On je uzeo prvi gutljaj i gledao Unu u oči. Po prvi put je odugovlačila. "Zar nećeš da probaš čaj?" Upitao ju je ponovo testirajući njenu odlučnost. Nije odgovorila već je uzela gutljaj, dugo ga držala u ustima, pokušavajući da oseti nešto čudno u ukusu i naizad progutala. "Eto vidiš, nije bilo strašno, zar ne? Kako ti se sviđa?" "Ima lep ukus." Rekla je i dalje nesigurno. Nastavili su da ispijaju čaj duboko u noć, razmenjujući poglede koji su govorili o raznim osećanjima, strahu, nesigurnosti, bolu i naposletku skrivenom osećaju sreće. Noć se gasila , a Una je sve manje verovala u svoju odluku. Ustao je i sklonio prazne šolje. "Vreme je." Rekao je ozbiljno , dok je Una po prvi put pokazala strah. Prišao joj je i naredio joj da ustane. Poslušala je. Podigao joj je glavu i ponovo je zarobio svojim prodornim pogledom. Una je počela da plače i moli da je ne povredi. "Molim te, nemoj , pogrešila sam." Govorila je kroz jecaje. "Zar nije to tvoja jedina želja?" "Nemoj" I daje je jecala. "Smiri se." Rekao je nežno. "Ne brini, neću ti ništa." Zagrlila ga je i plakala u njegovom naručju dok se on smešio blaženim osmehom. Uspeo je šta je želeo. Ubio je u njoj očaj, tugu i želju za završetkom. Postao je ubica iz milosti.

Oliver je muškarac srednjih godina, prosečne lepote i svakidašnjeg stila. Ne ističe se u gomili. Jedino što ga čini jedinstvenim jeste njegov način razmišljanja koje je umeo uspešno da prenese na  papir. Svakog jutra godinama unazad Oliver bi uz miris sveže kuvane kafe i uz par cigareta pisao pisma izmišljenoj devojci. Nakon što bi napisao pismo Oliver bi ga ostavio ispred jedne napuštene kuće blizu njegovog stana. Pisma nikada nije ponovo nalazio. Verovao je da ga neobični vetar koji uvek duva u dvorištu te napuštene kuće odnosi negde daleko , u zaborav. To jutro nije se razlikovalo od drugih. Oliver je odškrinuo gvozdena vrata kapije i ušao u dvorište. Prilazeći kući ponovo ga je udario onaj isti oštar vetar ostavljajući na njegovoj koži osećaj svežih posekotina. Nastavio je da korača polako , ali odlučno. Ovo je bio njegov maleni ritual koji je činio njegov imaginarni svet, njegova iluzija. Došao je pred vrata i krenuvši da stavi pismo na prag čuo je kako se vrata otvaraju. Sada je pred njim stajala ona. Devojka koju je dugi niz godina stvarao , vajajući svakim danom svojom maštom novi mišić , novi osmeh, pogled, manire i gestove koje je činila. Znao je svaki detalj njenog tela, njen način razmišljanja, najmanji delić duše. Mislio je da je stvorio  savršenstvo, sve do ovog trenutka. Bila je lutka , bez tajne, bez sposobnosti građenja sopstvene ličnosti.  Videvši ispred sebe rod njegove iluzije sledio se shvativši da je ona na posletku on.

 

Ležala je pored njega nemo i nepomično. Blago pomeranje njenih grudi bilo je jedino što mu je govorilo da je stvarna, živa , a ne iluzija. Nežno je prelazio prstima preko njene bele kože. Bila je meka kao pena , tanka kao prvi led i plašio se da bi i malo jači dodir doveo do njenog lomljenja. Uživao je u samom pogledu i njenoj neposrednoj blizini. Znao je da je njegova i da bi sve uradila za njega. Njeno samo prisustvo bilo je dokaz te teorije, ali i pored toga znao je da i ako je ima da ga ona ne voli, bar ne onako kao nekada, ne na isti način. Nije mogao to da promeni , ali nije mogao ni da je pusti. Ona sama nije želela da ode. Voleli su se tako do kraja večnosti.

 Beograd. Autobuska stanica. Kiša je okupala još jedan oktobarski dan. Anabela , naizgled obična devojka , čekala je autobus. Nije dugo čekala i već je bila u njemu. Sela je do prozora.  Mogla se zakleti da i pored dreke i vike ostalih putnika, čuje udarac svake nove kapi kiše. Kapljice su se slivale niz tanko staklo i svremena na vreme se spajale u jednu veću. Primakla je prst staklu i počela da prati putanju neke kapi , pa se nasumično prebacivala na putanju druge, treće. 

I svaka od njih odavala je deo tajne , jedan trag sada otkriven.

Anabela je stala. Ustala je sa sedišta i na sledećoj stanici već je napustila autobus. Izlazeći iz njega pogleda u novog putnika.  Pogledi su im se u trenutku sekunde sreli.  Vrata su se zatvorila , Anabela je gledala kako novi putnik odlazi polako sa autobusom.

Novi putnik naizgled sasvim običan, seo je na sedište na kome je Anabela sedela ranije. Pogledao je u prozor i na njemu otkrio tragove slova. Čitajući slova prepoznao je svoje ime.   

Nastavio je da traga za daljim tekstom , ali ga nije nalazio, već je primetio jednu veliku belu kapljicu koja se približavala ivici prozora. Prstom je pratio njenu putanju i ostavljao nove tragove , možda za nekog novog naizgled običnog putnika ili pak za Anabelu. 

 

P.S. Iskreno , došlo mi je da lupetam nešto da se smirim, reko pokušavam da prihvatim savet koji sam dobila.. Tekst nema nekog smisla , ili ima ?? Ako neko pokusa da ga shvati i ako ga shvati na neki nacin , volela bih da mi napise kako ga shvata....