Tragovi
Beograd. Autobuska stanica. Kiša je okupala još jedan oktobarski dan. Anabela , naizgled obična devojka , čekala je autobus. Nije dugo čekala i već je bila u njemu. Sela je do prozora. Mogla se zakleti da i pored dreke i vike ostalih putnika, čuje udarac svake nove kapi kiše. Kapljice su se slivale niz tanko staklo i svremena na vreme se spajale u jednu veću. Primakla je prst staklu i počela da prati putanju neke kapi , pa se nasumično prebacivala na putanju druge, treće.
I svaka od njih odavala je deo tajne , jedan trag sada otkriven.
Anabela je stala. Ustala je sa sedišta i na sledećoj stanici već je napustila autobus. Izlazeći iz njega pogleda u novog putnika. Pogledi su im se u trenutku sekunde sreli. Vrata su se zatvorila , Anabela je gledala kako novi putnik odlazi polako sa autobusom.
Novi putnik naizgled sasvim običan, seo je na sedište na kome je Anabela sedela ranije. Pogledao je u prozor i na njemu otkrio tragove slova. Čitajući slova prepoznao je svoje ime.
Nastavio je da traga za daljim tekstom , ali ga nije nalazio, već je primetio jednu veliku belu kapljicu koja se približavala ivici prozora. Prstom je pratio njenu putanju i ostavljao nove tragove , možda za nekog novog naizgled običnog putnika ili pak za Anabelu.
P.S. Iskreno , došlo mi je da lupetam nešto da se smirim, reko pokušavam da prihvatim savet koji sam dobila.. Tekst nema nekog smisla , ili ima ?? Ako neko pokusa da ga shvati i ako ga shvati na neki nacin , volela bih da mi napise kako ga shvata....
