Do kraja večnosti
Ležala je pored njega nemo i nepomično. Blago pomeranje njenih grudi bilo je jedino što mu je govorilo da je stvarna, živa , a ne iluzija. Nežno je prelazio prstima preko njene bele kože. Bila je meka kao pena , tanka kao prvi led i plašio se da bi i malo jači dodir doveo do njenog lomljenja. Uživao je u samom pogledu i njenoj neposrednoj blizini. Znao je da je njegova i da bi sve uradila za njega. Njeno samo prisustvo bilo je dokaz te teorije, ali i pored toga znao je da i ako je ima da ga ona ne voli, bar ne onako kao nekada, ne na isti način. Nije mogao to da promeni , ali nije mogao ni da je pusti. Ona sama nije želela da ode. Voleli su se tako do kraja večnosti.
1 Komentari |
0 Trekbekovi
