Ubica iz milosti
Nakon žustre svađe Una je izašla iz stana ne ponevši ključeve, niti telefon. Napolju je duvao hladan zimski vetar noseći velike bele pahulje. Una, onako ušuškana u poveći beli kaput uklapala se u sliku zimske idile. Teških koraka išla je napred prkoseći košavi. Suze su klizile niz njene rumene obraze ostavljajući za sobom srebrni sjaj zimske kraljice. Nakon sati hodanja i te suze su presušile, a Una više nije osećala ni bes , ni bol , već onu nepodnošljivu prazninu koja nakon njih dolazi. Već je bila daleko od kuće i nije nameravala da se vrati niti njoj, niti svom životu. Bila je razočarana u njega, ljude koji su je okruživali, ali ono što je bilo ključno za njenu odluku bilo je razočarenje u nju samu. Uputila se ka najmračnijim mestima koje je znala, mesta zauvek obeležena nasilnim i tužnim pričama, mestima o kojima je kružio zao glas. Njena odluka je bila da okonča svoj život , međutim znala je da sama nema snage da to i učini, pa je krenula u potragu za onim koji će zadati konačnu ranu umesto nje. Napokon stigla je do ulice Orson, mračnog mesta gde se odigrao još mračniji zločin. Hodala je polako davajući mu vremena da je spazi. Grane hrastova koji su prosto obgrlili ulicu lelujale su se pod košavom koja je svakom sekundom dobijala na svojoj jačini. Atmosfera je bila takva da bi se svako ko bi se našao tu osećao nelagodno. Ni Unu nije zaobilazio ovaj osećaj nelagodnosti. Svaki dodir vetra slao bi joj žmarce put kičme. Zastala je u momentu kada je čula nečije korake. Nastavila je ubrzo , ali za razliku od drugih koji bi ubrzali svoj tempo, ona je usporila mameći ga. Nedugo nakon toga našla se u njegovim rukama, pod pretnjom smrti. Bila je nepomična dok je čekala završetak. Nije se otimala, niti izustila i jednu reč. To ga je dodatno izazivalo. Međutim, on nije činio ništa sem što ju je držao. "Zašto lutaš ovim ulicama sama?" Izgovorio je pomalo ne određenim tonom. Ona je ćutala. "Zar ne znaš da su ove ulice opasne za tako mlade devojke?" Ponovo ga je ostavila bez odgovora. "Takva hrabrost nikome nije donela ikakvu korist. Neće te spasiti to ćutanje." Ovaj put nije ostala nema."A šta ako ne želim da budem spašena?!" Izustila je odlučno. Pokušala je da se okrene da bi mu videla izraz lica koji je prouzrokovala ovim odgovorom , međutim nije joj dozvolio da se pomeri niti jedan centimetar. "Šta to želiš zapravo da kažeš?" Pitao je hladnim tonom pokušavajući da sakrije svoju iznenađenost. "Čekam da uradiš ono što si nameravao. Samo molim te da to uradiš brzo." Rekla je pokazivajući prvi trag straha. Ali to nije bio strah od umiranja, već strah od potencialnog mučenja i odlaganja, bola. "Da nemaš neku posebnu želju?" Pitao je podižući ruke ka njenom vratu. "Da li možda želiš da te ugušim?" Rekao joj je blago masirajući joj vrat. "Ili možda da ga slomim?" Nastavio je. "Želim samo da bude brzo, ostalo mi je svejedno." Rekla je sada vidno drhtavim glasom. Počela je da se trese. Nije joj odgovorio , već joj je dozvolio da se okrene i pogleda ga u oči. "Zaista ti je svejedno?" Upitao je dok ju je zarobio svojim prodornim pogledom. "Svejedno mi je." Ostala je odlučna. "Onda ti neće smetati da odemo do mene, zar ne?" Testirao ju je. "Uredu." To je bilo sve što je izgovorila.
Odveo ju je do kola koja su bila blizu parkirana. Otvorio joj je vrata suvozača i ona je ušla bez oklevanja. "Da li ti je hladno?" Pitao ju je. "Ne" Izustila je i ako je njeno telo govorilo drugačije. Nasmejao se i uključio grejanje. Nije dugo vozio i već su bili kod njega. Nije odugovlačila kada je otvorio vrata stana. Ušla je i čekala dalja uputstva. "Raskomoti se. Hoćeš čaj?" Pitao ju je kao da je došla iz ko zna kojeg razloga , a ne da okonča svoj život. "Otrovaćeš me?" Upitala je pomalo zbunjeno. "Zar je bitno?" Pitao ju je sa loše prikrivenim smeškom. "Ne , nije." Spustila je pogled. Upalio je vatru u kaminu. "Ubrzo će ti biti toplo. Skini kaput. Sedi. Idem da nam stavim čaj." Una je uradila po uputstvu i sela na fotelju koja je bila na domak kamina. Soba u kojoj se nalazila bila je izuzetno topla, prijatna i ulivala je određenu dozu sigurnosti. Osećala se izuzetno čudno, na neki način opušteno. Ušao je u sobu i pružio joj je šolju sa čajem u ruku. "Pazi , vreo je." I seo na fotelju nasuprot nje. Posmatrao je njene pokrete, poglede i svaki od njih je u njemu budio saznanje da polako počinje da zaboravlja šta je nedavno želela, zašto je zapravo tu. A onda nakon nekog vremena , kada je čaj bio savršeno mlak, došao je trenutak da ga popije. On je uzeo prvi gutljaj i gledao Unu u oči. Po prvi put je odugovlačila. "Zar nećeš da probaš čaj?" Upitao ju je ponovo testirajući njenu odlučnost. Nije odgovorila već je uzela gutljaj, dugo ga držala u ustima, pokušavajući da oseti nešto čudno u ukusu i naizad progutala. "Eto vidiš, nije bilo strašno, zar ne? Kako ti se sviđa?" "Ima lep ukus." Rekla je i dalje nesigurno. Nastavili su da ispijaju čaj duboko u noć, razmenjujući poglede koji su govorili o raznim osećanjima, strahu, nesigurnosti, bolu i naposletku skrivenom osećaju sreće. Noć se gasila , a Una je sve manje verovala u svoju odluku. Ustao je i sklonio prazne šolje. "Vreme je." Rekao je ozbiljno , dok je Una po prvi put pokazala strah. Prišao joj je i naredio joj da ustane. Poslušala je. Podigao joj je glavu i ponovo je zarobio svojim prodornim pogledom. Una je počela da plače i moli da je ne povredi. "Molim te, nemoj , pogrešila sam." Govorila je kroz jecaje. "Zar nije to tvoja jedina želja?" "Nemoj" I daje je jecala. "Smiri se." Rekao je nežno. "Ne brini, neću ti ništa." Zagrlila ga je i plakala u njegovom naručju dok se on smešio blaženim osmehom. Uspeo je šta je želeo. Ubio je u njoj očaj, tugu i želju za završetkom. Postao je ubica iz milosti.
